Извор: Курир. Видео: Олуја Официал (Јутјуб)
Постоје трагични догађаји за које се људи тачно сећају где су тада били и шта су радили. Пад Крајине затекао ме је на одмору у Грчкој, па је контраст између осунчаног мора и необично тмурног времена на ауто-путу ка Београду, пуном избеглица, био још очигледнији и мучнији.
Колоне трактора и других возила биле су на обе стране пута, избезумљени људи тумарају унаоколо, жене, деца, мушкарци у униформама, неки још увек наоружани. А у свом том безнађу и расулу нарочито потресна била су ми деца која су нам, док сам их претицао, из тракторских приколица – махала. Многа деца су то радила, читавом дужином пута.
Колапс Републике Српске Крајине у августу 1995. године и потоњи егзодус српског становништва из Хрватске екранизован је и у биоскопе стиже филм „Олуја“. Највећи проблем аутора који су се ухватили укоштац са овом причом јесте то што је реч о једном од највећих пораза у југословенским ратовима, с катастрофалним последицама по огроман број људи. Данас се годишњице војне операције „Олуја“ у Хрватској славе, док медији у Србији, осим подсећања, прате и неретке скандале везане за усташко наслеђе. Странке и организације реагују и то је отприлике то. Пад Крајине је један дубоко трауматичан догађај који активира системе психолошке одбране; август је јек туристичке сезоне, људи скрену мисли. Зато је добро да постоје филмови који помажу колективно памћење. Време неумитно пролази, а сматрам да као друштво немамо право да заборављамо небројене трагедије неколико стотина хиљада људи, нарочито јер никад нису изазвале чак ни колективно згражавање светске јавности.
„Олуја“ прати судбину неколико појединаца и породица из Коренице. Политичке и војне околности које су претходиле операцији нису обрађене. Радња филма почиње неколико дана раније и, поред упознавања ликова, приказана је и слаба дисциплина у српској војсци. Колико ће ово наићи на опречне реакције гледалаца, остаје да се види; одмах по почетку напада хрватских снага почиње и паника међу Србима и избегличке колоне се формирају. Фокус филма је неколико прича унутар великог историјског догађаја – мала диверзантска група коју операција затекне усред акције иза непријатељских линија, породице различитих миљеа одлучују се да крену у збег, старији одбијају да напусте куће, док један човек усред свег тог хаоса креће да се освети, што захтева да се инфилтрира међу Хрвате. И ту лежи главни проблем овог филма – превише је паралелних прича од којих би свака могла бити екранизована засебно. Ликове оптерећују породични односи, а породице је рат већ увелико начео. Сећање на Југославију, када се мирно живело заједно, и комунистичко атеистичко наслеђе пуцању пред оружјем, колапс је потпун и јасно је да нема назад. Уосталом, „Олуја“ не може да понуди никаква велика изненађења, јер сви знамо како се све то завршило.
Приказани су и неки од битних стварних догађаја који су обележили почетак августа 1995. године: дечак који управља трактором, бомбардовање избегличке колоне авијацијом (злочин на Петровачкој цести), распоређивање избеглица по Војводини и Косову, што додатно отежава поновно спајање породица у Србији. Баш као и у ратном вихору, неки од ликова ће, ако ништа друго, сачувати живот.
„Олуја“ је филм који се хвата укоштац с великом темом, много никад неиспричаних прича у позадини и колико год био тежак за гледање, потребан је као подсећање не само на догађаје него и на то да траума и даље постоји.